Danas je venčanje najčešće jednodnevni događaj – ceremonija, potom svečana večera, i do ponoći gosti krenu kućama. Nekada je, međutim, svadba bila mnogo više od jednog dana slavlja. Bila je to prava mala institucija, događaj koji je okupljao celo selo ili kraj, trajao danima i pratio se po strogo utvrđenim običajima koji su se prenosili s kolena na koleno.
Pogledajmo kako su izgledala venčanja nekada, i zašto su, uprkos svoj svojoj složenosti, ostavljala utisak koji je trajao čitav život.
Svadbe od nekoliko dana
Dok se danas svadba obično završi istog dana kada je i počela, nekada su svadbena slavlja trajala i po tri dana, a u nekim krajevima i duže. Sve je počinjalo prosidbom i dogovorom između porodica, a zatim su usledili dani ispunjeni pripremama – klanje stoke, pečenje hleba i kolača, spremanje ogromnih količina hrane i pića za goste koji su dolazili izdaleka i ostajali danima.
Sam čin venčanja bio je samo jedan deo šireg slavlja. Prvi dan često je bio rezervisan za dolazak mladoženjine povorke po mladu, drugi dan za samu svadbenu gozbu i veselje, a treći za takozvano „dovođenje snaje“ u novi dom i njeno upoznavanje sa novom porodicom i komšilukom. Ovako dugo slavlje imalo je smisla u vremenima kada se retko putovalo i kada su prilike za okupljanje cele šire porodice i sela bile retke – svadba je bila prilika koja se nije propuštala, pa se i produžavala koliko je god bilo moguće.
Veliki broj gostiju
Nekada svadba nije bila zamišljena kao intiman događaj za uži krug najbližih. Naprotiv – što je više gostiju došlo, to se smatralo da je porodica uglednija i poštovanija u svojoj sredini. Nije bilo neobično da na svadbi bude i po nekoliko stotina zvanica – ceo rod, komšiluk, prijatelji iz drugih sela, kumovi i njihove porodice.
Ovakav broj gostiju zahtevao je ogromnu logističku pripremu. Hrana se spremala danima unapred, sto se postavljao napolju ili u najvećoj prostoriji koju je selo imalo – često u dvorištu ili čak na livadi – a muzika i veselje trajali su do kasno u noć, ponekad i do jutra. Svadba je bila prilika da se cela zajednica okupi, druži i proslavi zajedno, što je jačalo osećaj pripadnosti i povezanosti koji je bio mnogo izraženiji nego danas.
Običaji
Verovatno najupečatljiviji deo starih venčanja bili su brojni običaji koji su pratili svaki korak svadbe, a mnogi od njih nosili su duboko simbolično značenje. Mladoženjina povorka, praćena kumovima i svatovima, kretala je po mladu uz pesmu i pucanje iz pušaka, što je trebalo da otera zle duhove i najavi radosni događaj celom kraju.
Mlada je pred polazak iz roditeljskog doma dobijala blagoslov od majke i oca, a prag novog doma prelazila je desnom nogom, uz razne rituale koji su trebalo da joj donesu sreću, plodnost i dobrobit u braku. Bacanje žita ili novca na mladence simbolizovalo je želju za obiljem, a razbijanje tanjira ili čaše nakon venčanja donosilo je, prema verovanju, sreću mladom paru. Kum je imao posebno poštovanu ulogu – nije bio samo svedok venčanja, već i doživotni zaštitnik porodice, čija je reč imala težinu u važnim odlukama.
Mnogi od ovih običaja, iako u nešto izmenjenom obliku, i danas se praktikuju na venčanjima širom Srbije, kao podsetnik na tradiciju i poštovanje prema onima koji su dolazili pre nas.
Zašto se ovih venčanja rado sećamo?
Stara venčanja nisu bila samo proslava ljubavi dvoje mladih – bila su proslava zajednice, porodice i tradicije. Njihova dužina, veličina i bogatstvo običaja govorili su o tome koliko je brak, u to vreme, bio shvaćen kao događaj koji ne povezuje samo dvoje ljudi, već i dve porodice, dva roda, čitav kraj. Danas, kada su venčanja često brža i intimnija, mnogi parovi ipak posežu za starim običajima, tražeći način da svom slavlju dodaju dašak tradicije i dublja značenja koja su nekada nosila.
